Veselin Čajkanović
Da li.. reči..u narodnoj pesmi, treba uzeti bukvalno, to jest, da li je kod našeg naroda doista postojalo verovanje da su Turci postali od zmija? Širokoj publici, koja je navikla da narodne pesme shvata racionalistički, i da u njima svuda traži alegorije i istorijske reminiscencije, neće ovo izgledati verovatno. Ni onima koji su posvećeni u etnografiju neće stvar, na prvi pogled, izgledati jasna. Potrebno je, dakle, videti, prvo, da li je ovakvo verovanje moguće, a, zatim, da li za njega ima još oslonca u verovanjima i umotvorinama našeg naroda.
Da pojedina plemena i narodi mogu voditi poreklo od kakve životinjske specije, biti dakle srodnici tih životinja i isto što i one, to je česta i vrlo karakteristična oznaka totemizma, jedne pojave koja je, kao što se zna, tražena kod skoro svih sadašnjih naroda.
Veliki broj primera pokupio je Frezer u svome delu o totemizmu (Totemism and Exogamy, 1—4, 1910), upor. i S. Reinach, Cultes, 1, 26.
S kolena na koleno, sačuvala su se naivna verovanja da između životinja i ljudi može biti srodničke veze. Takva verovanja našla su svoj izraz u pripovetkama i mitovima.
Međedovićev otac bio je medved, Miloša Obilića rodila je kobila — po jednoj tradiciji, a po drugoj — zmaj; budimska kraljica zatrudnila je kad je pojela desno krilo od zlatnokrile ribe (Vuk, Pjesme, 2, 11); ribareva žena rodila je dva sina kad je pojela komad od jegulje (Vuk, Pripovijetke, 29, upor. i Spiess, Das deutsche Volkssmärchen, Leipzig, Teubner, 1917, str. 52 i 109; Bolte—Polivka, Anmerkungen zu den Kinder- und Hausmärchen der Brüder Grimm, Leipzig, 1913, 1, 534 idd, naročito 544 idd), itd.
U narodnim pesmama za vrlo mnoge junake kaže se da su ih rodili zmajevi, tj. bića koja su upola zmije, i da su prema tome i sami zmajevi. Interesantan je npr. katalog zmajeva u pesmi “Miloš Obilić zmajski sin“. Tu se kaže sasvim jasno:
Štogod ima Srbina junaka,
Svakoga su odgojile vile,
Mnogoga su zmajevi rodili.
U katalogu se dalje kaže da su zmajevi Miloš Obilić, Zmaj Ognjeni Vuk, Relja Bošnjanin, Banović Sekula, Banović Strahinja, LJutica Bogdan, Kraljević Marko.
Daljih primera iz narodnih umotvorina naći će se u raspravama o partenogenezi (v. o tome Tih. R. Đorđević, “Naš narodni život“, Beograd, 1923, SKZ, 174, 181 idd), isto tako i u pripovetkama u kojima imamo motiv “Nektanebove prevare“. upor. Otto Weinreich, Der Trug des Nektanebos (prirodni otac Aleksandra Velikog, na primer, u romanu o tome kralju, imao je oblik zmije). Prema tome, verovanje da su Turci postali od zmije, u principu, moguće je, utoliko pre što je verovanje u mitska bića koja imaju zmijski oblik ili su nalik na zmiju, i danas, još vrlo jako.
Quote:
| SEKULA SE U ZMIJU PRETVORIO
Kada su Sibinjanin Janko i njegov nećak Sekula došli na Kosovo, učinio je Sekula pokušaj — kaže narodna pesma (Vuk, 2, 84, upor. i varijantu. 85, pa onda bugaršticu u Bogišićevoj zbirki, I, 19, str. 56 idd, i Petranović, Ep. pesme star. vr., 37) — da turskog cara živog donese Janku u ruke. On se, naime, pretvori u šestokrilu zmiju, i donese u Jankov logor turskoga cara pretvorenog u sokola. Pri polasku u avanturu, skrenuo je Sekula pažnju ujaku da ne strelja zmiju, već da strelja sokola. Ali je Janko učinio drukčije: on je ubio zmiju, a sokola je pustio da pobegne. Kad se to svršilo, Janko je, na svoju žalost, video da je ubio rođenog nećaka.
Zašto Janko nije poslušao Sekulin savet? Posle izrične, jasno kazane opomene Sekuline (84, 60 idd; 85,49 idd), on je, očevidno, morao imati jakog razloga da radi drukčije. Taj razlog kazan je u pesmi. U trenutku kada treba da donese odluku da li da ubije zmiju ili sokola, on rezonuje ovako:
Zašt’ da streljam sivoga sokola
Kad sam i sam roda sokolova?
Volim streljat zmiju šestokrilu
(84, 76 idd).
U varijanti ove pesme Janko se koleba šta da radi, i tada interveniše ban-despot Đuro:
Zar ne znadeš, od Sibinja Janko,
Da mi jesmo gn’jezda sokolova,
A Turci su gn’1ezda gujinjega!
Udri guju, ne udri sokola
(85, 74 idd).
Janko je pogrešio što nije poslušao Sekulu, ali narodni pevač prećutno priznaje da je njegovo rezonovanje bilo pravilno. Turci su zmijin porod, oni su zmije, to se zna — i zmija koju Janko na svome šatoru vidi šta može drugo biti nego Turčin, u ovom slučaju turski car? Da veza između Turaka i zmije nije utvrđen, svima poznati fakat, Jankovo ponašanje ne bi bilo opravdano. |
S druge strane, valja podsetiti na jednu jako popularnu vrstu narodnih umotvorina — to su etiološki mitovi i skaske. Prirodan čovek interesuje se za postanak raznih stvari, biljaka, životinja. Iz Denhartovog dela o skaskama (Oskar Dähnhardt, Natursagen, 1—4, Leipzig, Teubner, 1907) može se videti da nema pitanja za koja se čovek nije zainteresovao. “Naturmenschen und Kinder sind unverbesserlich neugierig, und fragen beständig warum und wie?“* (M. P. Nilsson, Primitive Religion, Tübingen, 1911, 112);…zašto vuk živi u šumi? zašto pauk plete mrežu? zašto zmija nema nogu? zašto u ljudi nije taban ravan? kako su postali insekti? Na svako od tih pitanja naći će se odgovor u narodnoj mitologiji.
“Čeda prirode i deca nepopravljivo su radoznala, i stalno pitaju zašto i kako?“
Među tim pitanjima nalazila su se i pitanja o postanku pojedinih naroda. Prirodna je stvar da će se za narode tuđe i neprijateljske uvek pronaći da su niskog, neotmenog porekla. Ovakvih etioloških skaski ima dosta (jedna, na primer, o postanku Cigana i Vlaha, objavljena je u Kići od 21. V 1922), ali one većinom spadaju u usmenu književnost, jer su obično neučtive, skatološke, i ne daju se zabeležiti.
Po jednoj skaski iz Galicije (Dähnhardt, 1, 318 id), Cigani su postali od đavola; slično tumačenje nalazimo i kod našeg naroda, upor. Grbić u SEZ, 14, 332 (“Po narodnom verovanju, Bog je dao sv. Iliji munju i grom da pobije sve đavole. Sv. Ilija je sve đavole pobio, samo mu je pobegao Romi Daba, koji se bio sakrio u ciganskom ćemanetu. Od Romog Dabe napatili su se drugi đavoli“).
I za Arnaute (kao što se može zaključiti iz jednog podatka u BV, 12, 248, kad se dovede u vezu sa Dähnhardt, 1, 318 id) postoji u našem narodu verovanje da su postali od đavola.
Isti je slučaj i sa Turcima. Prema jednoj tradiciji iz Vasojevića, “Turčina je Bog dao… zbog naših starih grijehova. NJega treba zvati vidoviti đavo“ (Milićević, ŽSS2, 86). Jedna narodna pripovetka iz zbirke Andre Gavrilovića (Dvadeset srpskih narodnih pripovedaka, Beograd, 1908, str. 75) završava se primedbom da je Turcima đavo rod.
Prema ovome što je kazano, izjava da su Turci “gn’jezda gujinjega“, koju narodni pevač meće u usta ban-despotu Đurđu, neće nam izgledati neverovatna. NJu treba shvatiti bukvalno, i za nju ćemo naći i drugih potvrda.
Sima Trojanović zabeležio je (SEZ, 14, 155) verovanje iz Šumadije da su Turci ale, a da su Srbi zmajevi; ale se, međutim, često identifikuju sa zmijama (‘’svaka zmija kad preživi sto godina, odmah postane ala“, ibidem).
U mitologiji i narodnim pripovetkama grčkim i rimskim, germanskim, orijentalskim, javlja se vrlo često zmija, ili, što je svejedno, aždaja, kao nerazdvojni čuvar vode, izvora, ili jezera u planini [upor. npr. N. Gressmann u Rel. Gesch. Gegenw., 5, 1948; Frezer uz Paus., 9, 10, 5; među umotvorinama srpskog naroda može se npr. spomenuti pesma ''Jovan i divski starješina'' (Vuk, Pjesme, 2, 7), pripovetke ''Aždaja i carev sin'' (Vuk, 45), ''Baš Čelik'' (Vuk, 51), ''Biberče'' (Vuk, 68), itd.]
Interesantno je da u nekim narodnim pesmama ulogu aždaje ima Turčin:
Tader sam im pravo kazivao:
Da ne znadem niđe vode ladne
U planini ni blizu planine …
A da znadem duboko jezero,
Al’ jezero nigda nije samo,
Bez Turčina ali gorskog zvjera.
(Vuk. Pjesme, 6, 39, 82 idd).
U ovom radu ideja valja spomenuti i neke figure iz narodnog pesništva, koje će se tek onda lepo osetiti ako se shvate kao refleks verovanja o kome govorimo:
Povila se šarka guja ljuta
Od Azije, od Anadolije,
Na Jedrene naslonila glavu,
A repom je Anadol pritisla;
Tu je bila za sedam godina,
Pa se diže od Jedrena grada,
Te na srpske zemlje kidisala:
To ne bila šarka guja ljuta,
Već to bila ljuta sila turska.. .
i poznato poređenje:
U Turčina i u zmije ljute,
U njih nikad tvrde vjere nema
(Vuk, Posl., 6865).
Banović Strahinja kaže starome dervišu:
Ropče moje, zmijo od Turaka!
(Vuk, Pjesme, 2, 43, 390; upor. i Vuk, Pjesme, 8, 71, 22 id).
Nama je iz stare književnosti sačuvan jedan katalog naroda, u kome je svaki narod vezan za poneku životinju, izjednačen s njom. Katalog, koji je sačuvan u više rukopisa (v. Jireček, Staat und Gesellschaft im mittelalterlichen Serbien, Wien, 1914, 3, 175. Jedan je objavio Šafarik u Slovanske starožitnosti, Praze, 1863, 2, 733 idd) i prema tome izvesno bio jako popularan, ima izvestan simvoličan karakter, i u tome pogledu bio bi blizak srednjovekovnom Fiziologu. U katalogu spomenuti su i bliži i dalji narodi. Bližim, poznatijim narodima uvek je tražen životinjski ekvivalenat po kakvoj unutrašnjoj vezi.
Za Srbina se npr. kaže da je vuk, i to je sasvim na svom mestu utoliko što je vuk, kao što sam u jednom ranijem radu pokazao (GNČ, 34, 1921, str. 274), mitski srodnik i predak Srbinov, uopšte mitski predstavnik srpskog naroda.
Dalje, za Alamanina se kaže da je orao, za Grka da je lisica, za Bugarina da je bik, za Sirjanina da je riba, za Tatarina da je hrt (zagar) itd. Imamo razloga da mislimo da i u ovim drugim slučajevima životinje nisu uzimane napamet…
Za nas je od interesa da se u tome katalogu za Turčina kaže da je zmija.
I ovo mesto pokazuje da je naš narod između Turaka i zmije pretpostavljao izvesnu mitsku srodnost.
Zašto je za mitski ekvivalenat Turcima izabrana baš zmija? Razlog je očevidan. Zmija je demonska životinja, više nego ikoja druga. Kao takva ona, doduše, može biti naš prijatelj i zaštitnik, kakva je na primer kućevna zmija (u kojoj je duh predaka), ili zmija koja čuva vinograd i kojoj zbog toga naš narod čini kult (v. SEZ, 17, 148), ali može biti — i ona je to najčešće! — naš neprijatelj, i u tom slučaju protiv nje preduzimaju se naročite magične mere (v. npr-Vuk, Rječn., s. v. Jeremijev dan; Milićević, ŽSS2, 123 id; SEZ, 14, 65), i između nje i čoveka vlada uvek izvesno nepoverenje.
U svakom slučaju, međutim, zmija je demonska životinja više nego ikoja druga. Narodni pevač, izjednačivši Turke sa životinjom koja ima tako jasan demonski karakter, podigao ih je u čisto mitološku sferu, dao je borbama s njima izvestan mitski karakter, i tako stvorio uslov da se od tih borbi načini epopeja — imamo, dakle, isti slučaj koji i u indijskoj epskoj poeziji, gde su crnkasti starosedeoci, sa kojima su došljaci Arijevci vodili borbe, predstavljeni kao demoni, i to vrlo često u zmijskom obliku; ili u vavilonskom. “Epu o Gilgamešu“, u kome je Humbaba, kralj vavilonskih neprijatelja, Elamićana, predstavljen takođe kao demon.
Cela ideja, utvrđena jednom, pokazala se kao vrlo plodna. Turci, shvaćeni kao demoni, dobijaju sada, bar u kosovskom mitu, u prvoj fazi njegovog stvaranja, naročitu ulogu — oni postaju oruđe, instrumenat naljućenog božanstva, koje preko njih izvršuje kaznu nad celim narodom.
U pesmama iz kosovskog ciklusa, i u narodnoj tradiciji o kosovskim događajima,. provlači se stalno izvesna rezignacija, oseća ce svest o krivici, uverenje da je otpor uzaludan i da se sa sudbinom treba bezuslovno pomiriti. Kad je celoj kosovskoj katastrofi dat jednom ovaj smisao, ništa nije smetalo da se izvrši stapanje između mitova koji govore o borbama na Kosovu i starinskih mitova tipa pesme “Sveci blago dijele“, u kojima je iznesen srpski Götterdämmerung. “Poslednje vrijeme“ i refleksije o njemu daju ton i čine glavnu sadržinu ovih mitova.
Quote:
| Sekula je, očevidno, rizikovao kad je uzeo na sebe da se, u srpskom logoru, pojavi u obliku zmije. On je mogao verovati da će u tom obliku biti gonjen od strane Srba. Da. je on doista s tim računao, vidi se iz njegove molbe, onako, jasno kazane i jako naglašene, da se zmija ne dira. Kad su stvari tako stajale, moramo se zapitati zašto se Sekula pretvorio baš u zmiju. Zar on nije imao na raspoloženju nikakav drugi oblik? |
Za ovu stvar mogu postojati dva objašnjenja. Pretvaranje Sekule u zmiju i događaji oko toga jesu motiv iz narodnih pripovedaka. To je borba između dva čarobnika, koji se pretvaraju u razne oblike — jedan motiv koji je dobro poznat u pripovetkama mnogih naroda, naročito na Istoku (npr. u 1001 noći, u pripovetki o drugom kalendaru, v. i J. A. Macculloch, The Childhood of Fiction, London, 1905, str. 165 id, i von der Leyen, Das Märchen2, str. 117 id), gde se može pratiti još u vrlo dalekoj prošlosti (Mojsije i misirski čarobnici; Petar i Simon mag;…pa čak i misirska priča “Dva brata“; upor, A. Thimme, Das Märchen, Leipzig, 1901, 74 id; N. Gunkel, Das Märchen im Alten Testament, Tübingen, 1921, 103), i u pripovetkama balkanskih naroda, Grka (upor. još borbu između Menelaja i Proteja, Hom. Od., 4, 454, idd), Arnauta, Rumuna, Bugara (Bolte—Polivka, 2, 63 id). Fon der Lajen (1. s.) kaže da je taj motiv naročito dobro poznat u turskim pripovetkama.
Taj motiv poznat je i u našoj narodnoj književnosti — to je npr. Vukova pripovetka “Đavo i njegov šegrt“ (Vuk, 6), koja ima dosta paralela u drugim zbornicima srpskih pripovedaka (v. Bolte—Polivka, 2, 64).
Motiv se sastoji u ovome. Dva čarobnika, najčešće dva konkurenta, ili učitelj i đak, vode borbu na život i smrt: jedan se pretvori npr. (kao što je u Vukovoj pripovetki) u goluba, drugi u kopca, koji goluba pojuri; onda se onaj prvi pretvori u prsten na ruci careve kćeri; careva kći baci prsten na zemlju, prsten se pretvori u sitnu proju, od koje se jedno zrno otkotrlja pod carevu čizmu; sad se onaj drugi čarobnik pretvori u petla i počne jesti sitnu proju, najzad se iz onog zrna pod carevom čizmom stvori mačak i udavi petla.
Po ovakvom šablonu dešavaju se metamorfoze i vodi se borba u svima pripovetkama iz ove grupe. U borbi, koja se razvija vrlo brzo, imaće više izgleda na uspeh onaj koji sam uzme inicijativu i koji izabere bolje oružje, to jest koji na sebe uzme zgodniji oblik, Najzgodniji oblik za Turčina očevidno je zmijski oblik; on je u njemu kod svoje kuće, i demonska snaga koja je u zmiji ostaje mu sada na raspoloženju u svoj celokupnosti. Sekula, da bi oduzeo protivniku ovo preimućstvo, kako je već sam imao inicijativu u borbi, uzeo je na sebe zmijski oblik, iako je znao kako je to opasno.
Drugo objašnjenje zbog čega je Sekula uzeo na sebe zmijski oblik — moglo bi biti ovo.
Sekula je, prema narodnoj tradiciji, bio zmaj, kao i mnogi drugi epski junaci (v. gore, upor. još i Nodilo, Religija Srba i Hrvata, Rad, 89, 1888, 175. Za Sekulu vidi još naročito podatak u T. Maretića, Naša narodna epika, 166). Zmaj kao takav, nesumnjivo, ima izvesnu srodnost sa zmijom, za šta govori već i sama etimologija njegovog imena.
Zmajevi se “najčešće… pojavljuju u vidu krilate ognjevite zmije, a kad idu pred oblake da se biju s alama, onda su kao orlovi ili druga koja tica…“ kaže sasvim tačno (upor. S. Troj. u SEZ, 17, 154 idd) o zmajevima A. Vasiljević u BV, 9, 1894, 183 (kao verovanje iz Svrljiga).
Pri svem tom, zmaj je nasuprot sličnim mitskim bićima, kakva su aždaja i ala, vrlo blizak čovečjem obliku“.
….Zmaj, dakle, može uzeti na sebe oblik zmije. Za Sekulu smo videli da je zmaj, i zato se i na taj način može objasniti njegov zmijski oblik u avanturi sa turskim carem.
Koje je od ova dva objašnjenja tačno? Istina će, verovatno, biti na sredini. Narodnom pevaču bio je poznat motiv o dvoboju između dva čarobnika (i to mu je bila polazna tačka), a Sekula, baš zato što je imao zmajske osobine, pokazao se kao vrlo podesna ličnost da se za njega veže ceo događaj.
По причи коју је Полексија Радосављевић (1896) из Бољевца запамтила из давнина, забележелила Душанка Радoсављевић, а први пут штампана у „Развитку“ , бр.6 из 1961, стр. 44 и 45.
