Владари подручја Златног Тимока

Кузун Јањо у време пред Косовски бој

Aj prije sunca Lazar diže vojsku
Da je sredi za bitku kosovsku
Prvo razvi oklopnike carske
A za njima strijelce sebarske
Pa pred slavne oklopnike stade
Desno krilo Jug Bogdanu dade
Jugoviće prate koplja tanka
Kopljanika Jurišića Janka
Dade Vlatku bosansku konjicu
Sa njim posla Relju Krilaticu
Dodade im Živka od Homolja
Za njim krenu strijela najbolja
Ej ovčar Janko povede ovčare
Sa Kablara Ovčara i Šare
Da pomožu oklopnike teške
Ko ne jaše vuka stupa pješke
Za konjicom hrvatskoga bana
Mačonosca Paliže Ivana
Čelnik Musa mače vojsku Zete
Da arapsku konjicu presrete
Za barjakom iz Svete Tronoše
Mače Đorđe s Cera mačonoše
Ej Gračanici krenu od Zvečana
Mačva iza Iguman Stefana

Starac Kuzun Janjoš sa istoka
Od Resave i zlatnog Timoka

Pred sebrima krenu kaluđere
Oj zatočnike slobode i Vjere

—————————————————

Još zorica ne zabijelila,
Ni danica lica pomolila,
A od dana ni pomena nema,
Pošetala Margita djevojka
U Srijemu po Slanom kamenu;
Rano šeta bosa po kamenu,
Rano šeta, tanko popijeva,
A u pjesmi kunijaše Rajka:
„Bog ť ubio! Rajko vojevoda!

Čim ty nasta na Srijem vojvoda,
Tako nama Turci dodijaše;
A dok bješe vojevoda Mirko,
Mi Turčina nigdje ne čujasmo,
A kamo li očima vidjasmo,
A danas nam dodijaše Turci,
Turski konji noge iskidoše,
Šetajući jutrom i večerom,
Na pločama polje razniješe
Mećući se džide i lobuda.“

Tako pjeva Srijemka djevojka,
Ona misli, niko je ne sluša,
Aľ to Rajko i sluša i gleda,
Pa doziva Margitu djevojku:
„Sele moja, Margito djevojko!
Nemoj kleti vojevodu Rajka;
Šta će kome učiniti Rajko?
Šta će sebe, šta li će Srijemu?
A šta li će u Sr’jemu Turcima?
Dokle bješe vojevoda Mirko,
Bješe tada mlogo vojevoda,
Po našijem redom gradovima;
Pa me čekaj, Margita djevojko,
Stani malo na kamenu Slanu,
Stani malo, da ti kažem pravo
Sve vojvode i gradove redom:

Na bijelom gradu Dmitrovici,
Ondje bješe starac Kuzun—Janjo,
Bješe njemu trista i tri ljeta;

Na Pocerju pokraj vode Save,
Ondje bješe Obilić Milošu,
Vezir bješe slavnome Lazaru;
Na onome Vijogradu stojnu,
Ondje bjechu dva Jakšića mlada:

Jakšić Dmitar s vojvodom Stjepanom;
Na bijelu gradu Smederevu,
Ondje bješe stari despot Djurdje
Sa njegova dva vrijedna sina:
Sa Stjepanom a i sa Grgurom;
A na onoj na ravnoj Resavi,
Ondje bješe vojvoda Stevane;

Na Stalaću na visokoj kuli,
Ondje bješe vojvoda Todore;

Na Kruševcu gradu bijelome,
Ondje bješe slavni knez Lazare
A sa sinom visokim Stevanom;
Na Prokuplju gradu bijelome,
Ondje bješe stari Jug Bogdane
S devet sina, s devet Jugovića;

Na bijelu gradu Kuršumliji,
Ondje bješe Banović Strachiňa;
Na Toplici na vodi studenoj,
Ondje bješe Toplica Milane;
A na onoj ravnoj Kosajnici,
Ondje bješe Kosajčić Ivane;
A na Nišu gradu bijelome,
Ondje bješe vojvoda Staniša;

Na Timoku zlatnome potoku,
Tu bijachu dvije vojevode:
Jedno Bjelić, drugo Zlatnokosić;
Na Vidinu gradu bijelome,
Ondje bješe starac Vladisave;

A na ravnoj zemlji Karavlaškoj,
Ondje bješe Karavlach Radule;
Na Bukrešu gradu bijelome,
Ondje bješe bego Radul—bego
S’ svojim bratom Mirkom vojevodom;
Na našemu prostranu Srijemu,
Ondje bješe Mirko vojevoda;

Na bijelu gradu Vučitrnu,
Ondje bješe vojvoda Voine
Sa tri sina tri Voinovića;
Na Zagorju mjestu pitomome,
Ondje bješe Ljutica—Bogdane;
Na Pazaru gradu bijelome,
Ondje bješe Relja Krilatović;
Na Sjenici na ravnoj palanci,
Ondje bješe vojvoda Stevane;
A na onoj na Bosni ponosnoj,
Ondje bješe Boško Bošnjanine
A sa bratom deli Radivojem;

Na Travniku gradu bijelome,
Ondje bješe Brankoviću Vuče,
Vezir bješe slavnome Lazaru;
A na lomnoj na Chercegoviny,
Ondje bješe Cherceže Stjepane;
Na bijelu gradu Piritoru,
Ondje bješe Momčilo vojvoda
S devet braće, s devet vojevoda;
Na Cetinji na vodi debeloj,
Ondje bjehu dva bega golema:
Ivan bego i s njim Obren—bego,
Obadva su Turci poturčili;
Na onome lomnu Šekularu,
Ondje bješe Petar Šekularac;

A na Skadru na vodi Bojani,
Ondje bješe Vukašine kralju
I sa bratom Gojkom vojevodom
A sa bratom vojvodom Uglješom;
Na Prizrenu mjestu pitomome,
Ondje bješe Srpski car Stjepane
A sa sinom nejakim Urošem;
Na onome ravnom Dukadjinu,
Ondje bješe Leka Kapetane;

A na onom na Kosovu ravnu,
Ondje bješe vojvoda Mijajlo;
A na onoj na planini Staroj,
Ondje bješe Starina Novače
S Tatomirom i s Gruicom mladim;
Na Sofiji gradu bijelome,
Ondje bješe Grčiću Manojbo;

Na Kratovu gradu bijelome,
Ondje bješe Kratovac Radonja;
Na bijelu gradu Kumanovu,
Ondje bješe Kostadine bego;
Na Solunu gradu bijelome,
Ondje bješe vojvoda Dojčine;
Na Prilipu gradu bijelome,
Ondje bješe Kraljeviću Marko.
Pa ću ľ, sele, Margita djevojko!
Sve to bjechu naše vojevode,
Sve su bili, pa su preminuli,
Koji, sele, oni počinuše,
A koji li oni izginuše;
Danas toga nema ni jednoga,
Sam ostade u Srijemu Rajko,
Kao suvo drvo u planini;
Šta će sebe, šta li će Srijemu?
A šta li će u Sr’jemu Turcima?“

Pa izvadi nože od pojasa,
Udari se posred srca živa,
Mrtav pade na zemljicu crnu,
Rajko pade, Margita dopade,
Pišti ljuto, kako zmija ljuta:
„Braćo moja, Srpske vojevode!
Kako biste, kako preminuste,
A kako li roblje ostaviste!
Roblje vaše sve Turske podnožje,
Namastiri Turske pogrdice“;
Pa dovati Rajkove noževe,
Udari se posred srca živa,
Mrtva tužna pokraj Rajka pade.

http://zlatyfond.sme.sk/dielo/180/Stur_O-narodnych-piesnach-a-povestiach-plemien-slovanskych/?&p=text

——————————————————————————

Јеврем Дамњановић СРБИЈА НА ИСТОКУ

Тимочани су, каже Дамњановић, живели у четири царства: бугарском, византијском, видинском и турском, а можда и у петом – Душановом, што историчари још нису потврдили.

на Јеванђељу у лаври светог Атанасија атоског на Светој гори записано је да је српски цар Душан под својом влашћу имао „Загорије даже до Бдина (Видина)”. како је Загорје источно од Тимочке крајине, логично је да је и она припадала српском царству.

Тимочка крајина била је и под туђинским краљевима али и у српској држави у време краља Милутина. Аутор Дамњановић наводи како је 1162. године, над делом Тимочке крајине, а можда и над целом, управу имао велики жупан Деса, један од тројице синова српског владара Уроша Првог.

Потом је Десин брат од стрица, велики жупан Стефан Немања, 1181. године, запосео Ниш, а затим и тимочке градове Сврљиг, Равну и Кожељ, али их је само разорио. Више су га привлачила освајања на југу. Средином 13. века, на престо бугарског царства дошао је владар српског порекла Константин Техомил, праунук Десе. видинском кнежевином управљао је његов син Михајло Шишман, који је заратио против краља Милутина, намеравајући да му одузме Браничево. Милутин га је потукао и заузео видинску област, са Тимочком крајином и Загорјем.
Под Турцима, видинска област је претворена у видински пашалук.

http://www.srbijazemljaheroja.com/forum/viewtopic.php?t=1185&sid=cc4999baa7719ef7f094bc13c76aa617

Сврљиг, између Виене и Цариграда

МАНАСТИР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА
Попш(ч)ица и Пирков(ац)ци


Пише: Синиша Милојковић, Попшица

Потекло овог Манастира је прекривено велом заборава. Не зна се ни ко је ктитор ни ко је градитељ нити у ком је веку саграђен. Постоји само легенда која је (по Каницу ) била записана у кубету ХРАМА : „У доба Немањића, живела су у Руднику два брата Радуловић. Вуја и Груја и сестра им Никосава ( негде стоји да се звала Ђура ). Били су трговци и идући за својим послом разиђу се и доста обогате. А онда после много година сретну се два каравана на одморишту крај извора испод села Рашинаца. Били су то каравани ова два брата. У разговору они се препознају и одлуче да на том месту подигну Храм.
И сама легенда без обзира на њену тачност говори о одморишту (гостионици) крај снажних извора на једном од споредних кракова пута VIA MILITARIS где су се срела два брата.
Ипак у целој овој причи је већа вероватноћа да су наведене личности обновиле већ постојећи храм који је можда у неким ранијим годинама страдао и остао запуштен као што му се је то и догађало у познијим вековима. Та хипотетичка обнова могла је бити у 1518-ој години јер постоји неки наговештаји везани за ту годину.
Зато, да би што боље разумели околности под којима је могао настати Манастир, морамо се вратити у она времена да би схватили мотиве ктитора и градитеља да баш на овом месту подигну храм.

Као прво морамо да реконструишемо мрежу путева пре свега у доба Римљана

ПРОБЛЕМИ ПУТОВАЊА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Кренути на пут у она времена била је права авантура са неизвесним исходом. Највише су путовали трговци, војници, свештеници, дипломате. Наравно било је ту и полуномадског сточарења али тада се кретао читав катун, комплетне породице и то добро познатим правцима. Путева после пропасти Рима више није ни било, бар не у оном добро организованом и уређеном смислу. Али трговати се морало, ратовати, комуницирати такође.

Зато, задатак који су имали људи некада, био је како премостити планине које раздвајају две или више долина или неколико значајних градских центара оног времена а да при том ти путеви иду најкраћим, најлакшим и најбезбеднијим правцем.

Уз то на тим путевима мора бити питке воде на довољно блиским растојањима да се не би караван непотребно оптерећивао залихама воде и тиме успоравао и био скупљи.

Најједноставнији начин био је држати се токова река. Али то није било увек могуће због непроходних клисура. Одступање од речних токова захтевало је постојање довољно јаких и здравих извора на том путу.
Још један веома битан проблем је требало решити а да би неки пут био и остао погодан за пре свега каравански саобраћај. А то је безбедност. Каравани су били најрањивији у клисурама, на успонима, на превојима, густим шумама и на изворима где су обично и одмарали. У различитим временима и различитим државама и бебедност је различито решавана. Преко сталних наоружаних постаја на неуралгичним тачкама до давања повластица околном становништву уз обавезу да чувају путнике и караване.
ПОПШИЦА ВЕЗА МОРАВЕСКЕ И ТИМОЧКЕ ДОЛИНЕ
На географским картама се јасно уочава могућност најлакшег преспајања Моравске и Тимочке долине. Зашто је толико битно преспојити ове две долине. Па Моравска долина представља завршетак велике Панонске равнице тог природног средишта Европе што се код Ниша као клин забија у непремостиве Балканске гудуре. А са друге стране то се исто догађа са великом Подунавском равницом која полазећи од Црног мора завршава код Књажевца на споју Сврлишког и Трговишког Тимока стиснута између Старе планине и Девице. Поред тога не сме се сметнути са ума најважнији правац а то је пут који везује Европу са Азијом, Беч – Цариград, чувени Римски Војни Пут чији се тихи равничарски ток нагло прекида на споју Сићевачке Клисуре и Нишке котлине и који зашавши у Источне Српске планине улази у велику авантуру опстанка, са неизвесним исходом, све до велике Цариградске равнице.

Сама географија тла је дефинисала будуће правце повезивања Азије и Европе. Две су реке тј. њихове клисуре, долине и котлине на целом овм простору најбитније; а то су свима позната Нишава најважнија преводница пута Via Militaris, и мало коме позната Бела Река што са Тимоком премошћава Моравску и Тимочку долину а уједно је алтернативни правац лакшим караванима на њиховом путу за Константинополис.

Ако кренемо из средишта Европе па преко Београда и даље долином Мораве а хоћемо да пређемо у долину Тимока или да продужимо за Софију и Истамбул (при том не желимо да идемо преко Ниша и Куновице) онда ћемо скренути испод планине Озрен
на исток. Прво одмориште биће снажно врело код данашњег Липовачког Манастира. Одатле идемо даље на исток до села Врела (и ту има извор). Затим следи савладавање превоја и силазак у долину Беле реке код Гојмановаца.
СРПСКО – РИМСКО ИМЕ
Кад већ говорим о путевима и њиховим чуварима морам да се осврнем на једно лично име у источном делу Алексиначког поморавља које званичну Српску историју и досељавње Срба помера у дубљу прошлост а то је име
ВИОБРАН (VIO-BRAN).
Зар ово име није из времена Римске империје када су скоро сви поданици њени били БИЛИНЗИ ( двојезични ) јер су поред матерњег морали да знају и латински. Вековима у овим брдским крајевима чување путева је било једно од најпривилегованијих занимања. Први део овог имена је као што се види Римски у значењу –пут- а други је Српски и не мора се преводити. Све скупа значи чувар, бранилац пута ( тур. Дербенџија ).
У КОТЛИНИ БЕЛЕ (ПОПШИЧКЕ) РЕКЕ
Прешавши Гојмановску реку (притоку Беле реке са планине Озрен) пут иде сунчаном терасом десне обале Беле реке да би се изнад Чакине воденице рачвао у два правца. Први, одавно напуштен, је ту прелазио преко Беле реке на месту званом Бродови да би затим уз Селишки поток излазио на кладанац Петко и насеље поред њега (данас непознатог имена, али са јасним траговима) а одатле преко превоја Штрапка и села Копајкошара излазио на рачвалиште Ветрила. Други, битан за ову причу, продужавао је овом терасом све до Ђошинске воденице а онда нешто узводније, код Китајске воденице, прелазио реку и уз Манастирски поток долазио до његових извора где се састајао са путем који је долазио из Сокобање преко Озрена као и путем који је из Ниша преко Дабила или манастира Свети Јован, па преко Копајкошаре и испод Главчине и Љубовника завршавао на том месту. Овај –нишки- пут има крак који га између Љубовника и Главчине преко превоја Плоча и поред села Рашинаца везује са Ветрилима.
Између Раила и Љубовника, Рашиначки поток је урезао кратку, стрму и осим узане стазе скоро непроходну клисуру „Ждрело“. Кроз њу од Манастира изводи најкраћи пут ка древном граду Сврљигу и Тимоку испод њега.

Овде морамо запазити, да на кратком растојању, постоје два врло битна рачвалишта путева : Манастир и Ветрила. То су два изузетно фреквентна саобраћајна чвора.

Тако да је баш овај предео њихових укрштања, најрањивији по безбедност свих каравана и да га управо зато треба посебно добро обезбедити.

У ту сврху су и грађене утврђене војне постаје које су пружале сигурност не само путницима већ и околном становништву и наравно Храмовима у својој близини.

Често су Храмови и подизани на критичним местима да би путници имали и духовну заштиту тј. да би могли да принесу жртву и обаве молитву.

Одавде се већ наслућује могући мотив за градњу Храма.
ЛОКАЦИЈА МАНАСТИРА
Као што се из претходних разматарања види, сам Манастир је смештен у најфреквентнијој тачки, у месту укрштања свих битних путева тога времена и тога простора. Самим тим ова тачка је морала уживати нарочиту заштиту у свим временима и цивилизацијама а то се односило и на постојеће светилиште.
Тако добра заштита је гарантовала његов опстанак а велики број путника пролазника његово добро материјално стање.
БЕЗБЕДНОСТ ПУТНИКА
Још један врло битан елемент је чинио овај предео изузетно опасним а то је његов стални погранични статус – статус ничије земље. И зато не чуди што су овим крајевима често господариле јаке разбојничке дружине. Па и сам чувени Старина Новак кога епска песма смешта далеко одавде, уствари је овде контролисао све путеве између Софије и Јужне Морав
e. Био је то именом и презименом Новак Гребенаревић (или Гребострек). Док је источно од њега то чинио (али сто-двеста година пре њега) историјски потврђен и надалеко чувен Војвода Момчило.Сва богаства Азије и Европе ваљала су се овим путевима. А једина згодна места за препад, напад и пљачку између Беча и Цариграда биле су управо ове Источне Српске планине.

Римљани чије су се комуникације држале углавном речних долина градили су војне постаје дуж путева, углавном, на могуће опасним местима. У контесту тога могу се према још увек видљивим остацима лоцирати неколико кастела на обалама Беле Реке.
Железник – Миљковац, Кулина – Кравље, Црквиште код гробља – Попшица? и Градац – Лабуково. Византија и средњевековна Србија су користиле сличан систем постаја док је Турска примењивала тзв. Дербенџијиски систем.
Овде се треба задржати на мрежи Римских војних постаја и поставити једно питање : Ако се из једне такве постаје развио моћни град Сверлиг зар није и на другом крају пута који је везивао Тимок (Сверлиг) са Моравом, код Манастирских извора (или у близини, можда на Ветрилима), постојала иста таква Римска војна постаја. И да је она била разлог постојања неког храма још у то доба, што је све дало темељ за данашњи Манастир.

http://www.svrljig.info/news/index.php?topic=13

http://www.svrljig.info/news/index.php?page=26

Досетљива девојка и Змај

О љубави између змаја и девојке забележио сам у Тимоку једну интересантну народну песму.По казивању Стевке Ђ. Јовановић, из Боровца, и Ранке Д. Марковић, из суседног Малог Извора, та песма у тимочком дијалекту глас:

Змеј девојћу под камена мами:
„Оди, добро, добро че ти буде,
Јер ја имам двори самотворни,
И у двори остарелу мајку,
И код мајку сестрицу Јелицу”.
Девојћа се млада преварила
И код њега у пештер отишла,
Ал’ у камен никог нигде нема.

— „Змеје, војно, где је твоја мајка,
И где ти је сестрица Јелица?”
— „Бога тебе, убава, девојћо,
Мајка ми је змија белоушка,
А сестра ми змија ридовћиња.”

— „Змеје, војно, води ме код мајку!”
— „Кад поникне поп’р *) по камена,
Тегај чу те код мајку одведем.”
Девојћа је досетљива била, :
Млад поп’р по камен садила,
Па је она змеја замолила:

— „Змеје, војно, води ме код мајку,
Поникал је поп’р по камена”.
— „Бела врба кад гројзе пророди,
Тегај ћу ге код мајку одведем”.
Девојћа је досетљива била,
Па је врбу с гројзе оћитила,
-”Змеје, војно, води ме код мајку,
На врбу је гројзе прородило”.
— „Кад на планин’ три слнца
Тегај чу те код мајку одведем”.

Девојћа се од змеја искрала,
На планину три огња наклала,
– „Змеје, војно, води ме код мајку,
Над планину три слнца излезла”.
-Кад процепиш железни оп’нци,
Тегај чу те код мајку одведем”.

Девојћа и’ три годил’ носила,
Д’ њу носи, ночу на жар пече,
А кад и’ је јадна процепила, ;
Она се је змеју замолила:

— „Змеје, војно, води ме код мајку,
Ја процепи’ железни оп’нци”.
Тегај се је змеју дожалело
И он реши да девојћу води.


Змеј се створи на златна литара, **)
И она га окол ње опаше,
Па ју такој код мајку одведе.
Кад је мајка ћерку угледала,
Она се је много радувала,
Девет годин’ за њу неје чула,
Нити чула, нити ју видела.
—- „Где си, ћерко, девег годин’ била?”
Девојћа је све редом казала.
— „Кој те, ћерко, код мене доведе?”
А она је литар показала.

Узе мајка од ћерку литара.
Па га врљи у воду ћипелу,
Кад је пукло, до небо се чуло,

И земља се унакрс препукла.

Завршни део песме изнет је онако како гласи у Боровцу. Мали Извор има друкчију варијанту, коју жене не знају напамет, већ могу само да је испричају. Ту се износи да је девојка са змајем очувала сина и да је мајци повела и њега. У путу, кад су срели човека који је возио сено, змај јој случајио ода тајну да у сену има неке травке помоћу којих се змајеви могу уништити .
Ако се сено прокува, па се у ону воду баци змијска кошуља коју они увече скину, они тог тренутка ишчезну заувек. Дошавши мајци, девојка остави змаја и сина да спавају у једној соби, а она с мајком отиде у другу. У току ноћи оне су прокувале сено, налиле воду у кацу и у њу бациле змајеву и дечју кошуљу. Тог момента они су ишчезли, уз страховит пуцањ.
*) Поп’р значи паприк«.
**) литар је у Тимоку 3—4 прста широк појас,изаткан од фине,разнобојне вуне или памука. Њега жене и девојке опасују преко сукње, у висини кукова, а скопчавају га напред, помоћу две широке месингане плоче, тзв. „павте”.

Светислав Првановић:Наше старе празноверице и обичаји, Развитак 1961/6, стр.55


Како победити змаја ?

У змаја се, кажу , претвара риба и змија која доживи 40 година, а да је људско око није никако видело.Змајева има мушких и женских, већ према томе да ли су постали од мужјака или женке.

Змај се однекуд појављује ноћу, као огрома, крилата змијурина, и слеће у кућу где има млад човек или жена, односно момак или девојка. Ту се моментално претвара у дивно људско биће и проводи љубавну ноћ. Пре зоре изненада се изгуби, односно одлети кроз прозор или оџак. При одласку и доласку, са његових крила прскају на све стране искре, као варнице од ватре.

Млади којима долазе змај брзо слабе и вену, постајући чудно повучени и болесни од љубавних доживљаја. Али они тајну строго чувају, било због страха, било што их тајанствени посетилац опчини. Њих родбина може спасити једино ако кришом утврди ту везу сса змајем и настане да га уништи или протера.

ВАТРА

Прича се да је неки младић почео да бледи и пропада, па је његова мајка посумњала да га то змај пије. Једном се она сакрила у синовљевој соби, да провери своју сумњу. Кад је било око пола ноћи, у соби се појави змија и почне се извлачити из своје кошуље. Чим се извукла, претворила се у девојку необичне лепоте и легне поред младића у кревет. Мајка полако дохвати њену кошуљу, изађе неопажено и метне је на ватру. Тог момента девојка је, у загрљају њеног сина, издахнула и некуд ишчезла.

ВРЕЛА ВОДА

За другу, пак, мајку причају да је оставила у соби, кришом од своје кћери, пуну кацу вреле воде, и кад је змај слетео, упао је у њу и у истом тренутку нестао без трага.

ПРОТЕРИВАЊЕ БУКОМ

Верује се да змај долази и старим људима. Не због љубави, већ зато што и они, због дугог боловања и самовања, почињу да се претварају у неку врсту духова. Био млад или стар, онај ко има везу са змајем навлачи на село велику несрећу- сушу. Док по околини кише редовно падају и усеви бујају, такво село облаци стално обилазе. Земља на сунчевој припеци испуца, воде пресахну, трава и усеви повену.

Уверени да је томе узрок змај, сељаци настоје да открију коме он долази. Довољно је да неко изјави да је над кућом у коју се сумња приметио неко светлуцање (оно се заиста јавља при распрскавању звезда падалица), па да се о томе почну испредати читаве бајке,

Онда настаје договор како да се змај из села протера.

СЕЛО ОШЉАНЕ, 1935. , 1936, 1946. године

Како је протеривање вршено, показује пример села Ошљана. По обавештењу које сам добио од Стевана Ђорђевића, наставника у Зајечару, а он од Ошљанаца који су у томе лично учествовали, Ошљане је то чинило двапут пре и једанпут после другог светског рата.

Пре рата, око 1935.године, сумња је пала на неку младу, верски занесену жену. Она је слабо радила, често била болешљива и бавила се прорицањем и тумачењем снова. ПЛан и време протеривања змаја, који је наводно долазио њој, а можда и некој другој жени, одредила је општинска управа, односно сеоски кмет Риста Рашић.

Скупивши сељаке испред улаза у село- ноћу, наравно- он је једну друпу повео уз главно село, а другу упутио у засеоке „Старо село“ и „Белбрадич“.

Ошљане се одједном нашло као у рату. Клепетуше, звонца, пиштаљке, лупање у канте, звиждање, ударање штаповима у тарабе- све је то давало слику правог ратног напада. Нападачи су упадали у дворишта и претурали сандуке, каце, корита итд. Међутим, кад су се ове групе састале, утвђено је да змај није побегао. Зато је све то поновљено у наредне две ноћи, али без успеха.

Тек идуће године, на месту званом „Градско“, општа халабука натерала је змаја на бекство.Видело се како је нешто засветлело изнад села и ишчезло косим правцем у висину.

НАСИЛНО КУПАЊЕ ЗМАЈЕВЕ ЖРТВЕ

Сушне, 1946.године сумња је пала на једну болешљиву, нервно лабилну девојку, кћер сеоског врача Крсте. У ери разних акција на обнављању ратом порушене земље, општинском писару пало је на памет да покрене акцију за протеривање змаја. Предвођени њиме, тридесетак младића приђу једне ноћи врачаревој кући, позову га тихо да отвори, а онда груну унутра. Зграбивши преплашену девојку, они су је одвукли на поток и окупали, испод једног малог водопада.

По народном веровању, они који одражавају везу са змајем живе у нечистоћи, и ако их неко преваром или силом окупа, змај им више не долази.

Светислав Првановић: Наше старе празноверице и обичаји, Развитак1961/6, стр.54-55

Стара веровања и обичаји Тимочана

Наше старе празноверице и обичаји

Светислав Првановић

Мало је крајева у нашој земљи који се одликују таквим етничким шаренилом каоТимочка Крајина. Хетерогени састав њеног становништва, уз потпуну очуваност како старинаца тако и разних досељеничких група (српских, влашких и бугарских), изукрштана наречја и говорне струје, прави мозаик народног фолклора, обичаја и предања, све то њену етнографску слику чини врло занимљивом.

На жалост, иако она пружа обиље материјала за етнолошка проучавања, за њега се до данас, осим Маринка Станојевића, нико није озбиљније заинтересовао. А тај материјал, под притиском све бржих економских и друштвеннх промена, ишчезава из дана у дан. Стари полако одлазе, а са њима лeжу у гроб не само њихова схватања и начин живота, већ и све оно што су знали о нашој даљој прошлости, испуњеној робовањем, заблудама и патњама сваке врсте.

Интересантну област етнологије чине разне празноверице и обичаји.

По веровању старих Тимочана, које се и сада упорно одржава, људском судбином одлучује неке више, невидљиве силе.То нису само анђели, бог и свеци на небу и ђаволи на земљи, које је хришћанство званично признало.То су и разне друге, од цркве непризнате духовне силе-але, неведе, удуриснице, самодиве, самовиле, чуме, вампири, аждаје, змајеви, вештице, вирушке, осење, караконџуле и шта још све не. Кријући се по пољима и путевима, о запуштеним крајевима, поред мостова и воденице ,оне свуда прате човека и вребају прилику да му чине зло.

Веровања у сва та чуда воде порекло из дубоке старине, из словенске старе вере. У Тимочкој Крајини и данас се срећу трагови словенске митологије. Тако, на пример, за кључко село Велесницу К.Јиречек наводи да је тако названа по имену старословенског бога Велеса или Волоса, заштитника стоке.

Прадавног митолошког порекла је и тимочка реч неведа, супротног значења од „веда“, од које су постале речи сведок, свадба итд..Неведа је неки зао дух, нешто невидљиво, незнано. Код Словенаца и данас „не вем“ значи не знам, а „неведење“ незнање, непознавање.

Истог порекла је и реч „самодива“, слична руском „самодур“ (грубијан, тиранин).

Тимочани у клетви употребљавају израз „Марен да га убије!“ у коме је име Марен (негде Марем или Марам) тамног порекла и значења, али и оно означава неку мистичну, натприродну силу.

У Тимоку, Заглавку и Црној Реци с веровањем у духове били су уско повезани многи чудни обичаји и враџбине. Њима су наши стари покушавали да духове одстране или умилостиве, да им не чине никакво зло. Да би се за науку и будућа поколења понешто отело од заборава, изнећу неколико интересантних обичаја и празноверица, од којих су неки делимично, а неки потпуно напуштени, чак и заборављени.

** Кмет повео село да истера змаја

https://surbela.wordpress.com/2008/05/03/%d0%9a%d0%b0%d0%ba%d0%be-%d0%bf%d0%be%d0%b1%d0%b5%d0%b4%d0%b8%d1%82%d0%b8-%d0%b7%d0%bc%d0%b0%d1%98%d0%b0/

** Учитељ прогони вампире

** Убијање стараца

Развитак, часопис за друштвена питања, новембар/децембар 1961.,број 6, стр 54-57


Da li su Turci postali od zmija?

Veselin Čajkanović

Da li.. reči..u narodnoj pesmi, treba uzeti bukvalno, to jest, da li je kod našeg naroda doista postojalo verovanje da su Turci postali od zmija? Širokoj publici, koja je navikla da narodne pesme shvata racionalistički, i da u njima svuda traži alegorije i istorijske reminiscencije, neće ovo izgledati verovatno. Ni onima koji su posvećeni u etnografiju neće stvar, na prvi pogled, izgledati jasna. Potrebno je, dakle, videti, prvo, da li je ovakvo verovanje moguće, a, zatim, da li za njega ima još oslonca u verovanjima i umotvorinama našeg naroda.

Da pojedina plemena i narodi mogu voditi poreklo od kakve životinjske specije, biti dakle srodnici tih životinja i isto što i one, to je česta i vrlo karakteristična oznaka totemizma, jedne pojave koja je, kao što se zna, tražena kod skoro svih sadašnjih naroda.
Veliki broj primera pokupio je Frezer u svome delu o totemizmu (Totemism and Exogamy, 1—4, 1910), upor. i S. Reinach, Cultes, 1, 26.

S kolena na koleno, sačuvala su se naivna verovanja da između životinja i ljudi može biti srodničke veze. Takva verovanja našla su svoj izraz u pripovetkama i mitovima.
Međedovićev otac bio je medved, Miloša Obilića rodila je kobila — po jednoj tradiciji, a po drugoj — zmaj; budimska kraljica zatrudnila je kad je pojela desno krilo od zlatnokrile ribe (Vuk, Pjesme, 2, 11); ribareva žena rodila je dva sina kad je pojela komad od jegulje (Vuk, Pripovijetke, 29, upor. i Spiess, Das deutsche Volkssmärchen, Leipzig, Teubner, 1917, str. 52 i 109; Bolte—Polivka, Anmerkungen zu den Kinder- und Hausmärchen der Brüder Grimm, Leipzig, 1913, 1, 534 idd, naročito 544 idd), itd.
U narodnim pesmama za vrlo mnoge junake kaže se da su ih rodili zmajevi, tj. bića koja su upola zmije, i da su prema tome i sami zmajevi. Interesantan je npr. katalog zmajeva u pesmi “Miloš Obilić zmajski sin“. Tu se kaže sasvim jasno:

Štogod ima Srbina junaka,
Svakoga su odgojile vile,
Mnogoga su zmajevi rodili.

U katalogu se dalje kaže da su zmajevi Miloš Obilić, Zmaj Ognjeni Vuk, Relja Bošnjanin, Banović Sekula, Banović Strahinja, LJutica Bogdan, Kraljević Marko.

Daljih primera iz narodnih umotvorina naći će se u raspravama o partenogenezi (v. o tome Tih. R. Đorđević, “Naš narodni život“, Beograd, 1923, SKZ, 174, 181 idd), isto tako i u pripovetkama u kojima imamo motiv “Nektanebove prevare“. upor. Otto Weinreich, Der Trug des Nektanebos (prirodni otac Aleksandra Velikog, na primer, u romanu o tome kralju, imao je oblik zmije). Prema tome, verovanje da su Turci postali od zmije, u principu, moguće je, utoliko pre što je verovanje u mitska bića koja imaju zmijski oblik ili su nalik na zmiju, i danas, još vrlo jako.

Quote:
SEKULA SE U ZMIJU PRETVORIO

Kada su Sibinjanin Janko i njegov nećak Sekula došli na Kosovo, učinio je Sekula pokušaj — kaže narodna pesma (Vuk, 2, 84, upor. i varijantu. 85, pa onda bugaršticu u Bogišićevoj zbirki, I, 19, str. 56 idd, i Petranović, Ep. pesme star. vr., 37) — da turskog cara živog donese Janku u ruke. On se, naime, pretvori u šestokrilu zmiju, i donese u Jankov logor turskoga cara pretvorenog u sokola. Pri polasku u avanturu, skrenuo je Sekula pažnju ujaku da ne strelja zmiju, već da strelja sokola. Ali je Janko učinio drukčije: on je ubio zmiju, a sokola je pustio da pobegne. Kad se to svršilo, Janko je, na svoju žalost, video da je ubio rođenog nećaka.

Zašto Janko nije poslušao Sekulin savet? Posle izrične, jasno kazane opomene Sekuline (84, 60 idd; 85,49 idd), on je, očevidno, morao imati jakog razloga da radi drukčije. Taj razlog kazan je u pesmi. U trenutku kada treba da donese odluku da li da ubije zmiju ili sokola, on rezonuje ovako:

Zašt’ da streljam sivoga sokola
Kad sam i sam roda sokolova?
Volim streljat zmiju šestokrilu
(84, 76 idd).

U varijanti ove pesme Janko se koleba šta da radi, i tada interveniše ban-despot Đuro:

Zar ne znadeš, od Sibinja Janko,
Da mi jesmo gn’jezda sokolova,
A Turci su gn’1ezda gujinjega!
Udri guju, ne udri sokola
(85, 74 idd).

Janko je pogrešio što nije poslušao Sekulu, ali narodni pevač prećutno priznaje da je njegovo rezonovanje bilo pravilno. Turci su zmijin porod, oni su zmije, to se zna — i zmija koju Janko na svome šatoru vidi šta može drugo biti nego Turčin, u ovom slučaju turski car? Da veza između Turaka i zmije nije utvrđen, svima poznati fakat, Jankovo ponašanje ne bi bilo opravdano.

S druge strane, valja podsetiti na jednu jako popularnu vrstu narodnih umotvorina — to su etiološki mitovi i skaske. Prirodan čovek interesuje se za postanak raznih stvari, biljaka, životinja. Iz Denhartovog dela o skaskama (Oskar Dähnhardt, Natursagen, 1—4, Leipzig, Teubner, 1907) može se videti da nema pitanja za koja se čovek nije zainteresovao. “Naturmenschen und Kinder sind unverbesserlich neugierig, und fragen beständig warum und wie?“* (M. P. Nilsson, Primitive Religion, Tübingen, 1911, 112);…zašto vuk živi u šumi? zašto pauk plete mrežu? zašto zmija nema nogu? zašto u ljudi nije taban ravan? kako su postali insekti? Na svako od tih pitanja naći će se odgovor u narodnoj mitologiji.
“Čeda prirode i deca nepopravljivo su radoznala, i stalno pitaju zašto i kako?“

Među tim pitanjima nalazila su se i pitanja o postanku pojedinih naroda. Prirodna je stvar da će se za narode tuđe i neprijateljske uvek pronaći da su niskog, neotmenog porekla. Ovakvih etioloških skaski ima dosta (jedna, na primer, o postanku Cigana i Vlaha, objavljena je u Kići od 21. V 1922), ali one većinom spadaju u usmenu književnost, jer su obično neučtive, skatološke, i ne daju se zabeležiti.

Po jednoj skaski iz Galicije (Dähnhardt, 1, 318 id), Cigani su postali od đavola; slično tumačenje nalazimo i kod našeg naroda, upor. Grbić u SEZ, 14, 332 (“Po narodnom verovanju, Bog je dao sv. Iliji munju i grom da pobije sve đavole. Sv. Ilija je sve đavole pobio, samo mu je pobegao Romi Daba, koji se bio sakrio u ciganskom ćemanetu. Od Romog Dabe napatili su se drugi đavoli“).

I za Arnaute (kao što se može zaključiti iz jednog podatka u BV, 12, 248, kad se dovede u vezu sa Dähnhardt, 1, 318 id) postoji u našem narodu verovanje da su postali od đavola.

Isti je slučaj i sa Turcima. Prema jednoj tradiciji iz Vasojevića, “Turčina je Bog dao… zbog naših starih grijehova. NJega treba zvati vidoviti đavo“ (Milićević, ŽSS2, 86). Jedna narodna pripovetka iz zbirke Andre Gavrilovića (Dvadeset srpskih narodnih pripovedaka, Beograd, 1908, str. 75) završava se primedbom da je Turcima đavo rod.

Prema ovome što je kazano, izjava da su Turci “gn’jezda gujinjega“, koju narodni pevač meće u usta ban-despotu Đurđu, neće nam izgledati neverovatna. NJu treba shvatiti bukvalno, i za nju ćemo naći i drugih potvrda.

Sima Trojanović zabeležio je (SEZ, 14, 155) verovanje iz Šumadije da su Turci ale, a da su Srbi zmajevi; ale se, međutim, često identifikuju sa zmijama (“svaka zmija kad preživi sto godina, odmah postane ala“, ibidem).

U mitologiji i narodnim pripovetkama grčkim i rimskim, germanskim, orijentalskim, javlja se vrlo često zmija, ili, što je svejedno, aždaja, kao nerazdvojni čuvar vode, izvora, ili jezera u planini [upor. npr. N. Gressmann u Rel. Gesch. Gegenw., 5, 1948; Frezer uz Paus., 9, 10, 5; među umotvorinama srpskog naroda može se npr. spomenuti pesma “Jovan i divski starješina“ (Vuk, Pjesme, 2, 7), pripovetke “Aždaja i carev sin“ (Vuk, 45), “Baš Čelik“ (Vuk, 51), “Biberče“ (Vuk, 68), itd.]

Interesantno je da u nekim narodnim pesmama ulogu aždaje ima Turčin:

Tader sam im pravo kazivao:
Da ne znadem niđe vode ladne
U planini ni blizu planine …
A da znadem duboko jezero,
Al’ jezero nigda nije samo,
Bez Turčina ali gorskog zvjera.

(Vuk. Pjesme, 6, 39, 82 idd).

U ovom radu ideja valja spomenuti i neke figure iz narodnog pesništva, koje će se tek onda lepo osetiti ako se shvate kao refleks verovanja o kome govorimo:

Povila se šarka guja ljuta
Od Azije, od Anadolije,
Na Jedrene naslonila glavu,
A repom je Anadol pritisla;
Tu je bila za sedam godina,
Pa se diže od Jedrena grada,
Te na srpske zemlje kidisala:
To ne bila šarka guja ljuta,
Već to bila ljuta sila turska.. .

i poznato poređenje:

U Turčina i u zmije ljute,
U njih nikad tvrde vjere nema

(Vuk, Posl., 6865).

Banović Strahinja kaže starome dervišu:
Ropče moje, zmijo od Turaka!
(Vuk, Pjesme, 2, 43, 390; upor. i Vuk, Pjesme, 8, 71, 22 id).

Nama je iz stare književnosti sačuvan jedan katalog naroda, u kome je svaki narod vezan za poneku životinju, izjednačen s njom. Katalog, koji je sačuvan u više rukopisa (v. Jireček, Staat und Gesellschaft im mittelalterlichen Serbien, Wien, 1914, 3, 175. Jedan je objavio Šafarik u Slovanske starožitnosti, Praze, 1863, 2, 733 idd) i prema tome izvesno bio jako popularan, ima izvestan simvoličan karakter, i u tome pogledu bio bi blizak srednjovekovnom Fiziologu. U katalogu spomenuti su i bliži i dalji narodi. Bližim, poznatijim narodima uvek je tražen životinjski ekvivalenat po kakvoj unutrašnjoj vezi.
Za Srbina se npr. kaže da je vuk, i to je sasvim na svom mestu utoliko što je vuk, kao što sam u jednom ranijem radu pokazao (GNČ, 34, 1921, str. 274), mitski srodnik i predak Srbinov, uopšte mitski predstavnik srpskog naroda.

Dalje, za Alamanina se kaže da je orao, za Grka da je lisica, za Bugarina da je bik, za Sirjanina da je riba, za Tatarina da je hrt (zagar) itd. Imamo razloga da mislimo da i u ovim drugim slučajevima životinje nisu uzimane napamet…
Za nas je od interesa da se u tome katalogu za Turčina kaže da je zmija.
I ovo mesto pokazuje da je naš narod između Turaka i zmije pretpostavljao izvesnu mitsku srodnost.

Zašto je za mitski ekvivalenat Turcima izabrana baš zmija? Razlog je očevidan. Zmija je demonska životinja, više nego ikoja druga. Kao takva ona, doduše, može biti naš prijatelj i zaštitnik, kakva je na primer kućevna zmija (u kojoj je duh predaka), ili zmija koja čuva vinograd i kojoj zbog toga naš narod čini kult (v. SEZ, 17, 148), ali može biti — i ona je to najčešće! — naš neprijatelj, i u tom slučaju protiv nje preduzimaju se naročite magične mere (v. npr-Vuk, Rječn., s. v. Jeremijev dan; Milićević, ŽSS2, 123 id; SEZ, 14, 65), i između nje i čoveka vlada uvek izvesno nepoverenje.

U svakom slučaju, međutim, zmija je demonska životinja više nego ikoja druga. Narodni pevač, izjednačivši Turke sa životinjom koja ima tako jasan demonski karakter, podigao ih je u čisto mitološku sferu, dao je borbama s njima izvestan mitski karakter, i tako stvorio uslov da se od tih borbi načini epopeja — imamo, dakle, isti slučaj koji i u indijskoj epskoj poeziji, gde su crnkasti starosedeoci, sa kojima su došljaci Arijevci vodili borbe, predstavljeni kao demoni, i to vrlo često u zmijskom obliku; ili u vavilonskom. “Epu o Gilgamešu“, u kome je Humbaba, kralj vavilonskih neprijatelja, Elamićana, predstavljen takođe kao demon.

Cela ideja, utvrđena jednom, pokazala se kao vrlo plodna. Turci, shvaćeni kao demoni, dobijaju sada, bar u kosovskom mitu, u prvoj fazi njegovog stvaranja, naročitu ulogu — oni postaju oruđe, instrumenat naljućenog božanstva, koje preko njih izvršuje kaznu nad celim narodom.

U pesmama iz kosovskog ciklusa, i u narodnoj tradiciji o kosovskim događajima,. provlači se stalno izvesna rezignacija, oseća ce svest o krivici, uverenje da je otpor uzaludan i da se sa sudbinom treba bezuslovno pomiriti. Kad je celoj kosovskoj katastrofi dat jednom ovaj smisao, ništa nije smetalo da se izvrši stapanje između mitova koji govore o borbama na Kosovu i starinskih mitova tipa pesme “Sveci blago dijele“, u kojima je iznesen srpski Götterdämmerung. “Poslednje vrijeme“ i refleksije o njemu daju ton i čine glavnu sadržinu ovih mitova.

Quote:
Sekula je, očevidno, rizikovao kad je uzeo na sebe da se, u srpskom logoru, pojavi u obliku zmije. On je mogao verovati da će u tom obliku biti gonjen od strane Srba. Da. je on doista s tim računao, vidi se iz njegove molbe, onako, jasno kazane i jako naglašene, da se zmija ne dira. Kad su stvari tako stajale, moramo se zapitati zašto se Sekula pretvorio baš u zmiju. Zar on nije imao na raspoloženju nikakav drugi oblik?

Za ovu stvar mogu postojati dva objašnjenja. Pretvaranje Sekule u zmiju i događaji oko toga jesu motiv iz narodnih pripovedaka. To je borba između dva čarobnika, koji se pretvaraju u razne oblike — jedan motiv koji je dobro poznat u pripovetkama mnogih naroda, naročito na Istoku (npr. u 1001 noći, u pripovetki o drugom kalendaru, v. i J. A. Macculloch, The Childhood of Fiction, London, 1905, str. 165 id, i von der Leyen, Das Märchen2, str. 117 id), gde se može pratiti još u vrlo dalekoj prošlosti (Mojsije i misirski čarobnici; Petar i Simon mag;…pa čak i misirska priča “Dva brata“; upor, A. Thimme, Das Märchen, Leipzig, 1901, 74 id; N. Gunkel, Das Märchen im Alten Testament, Tübingen, 1921, 103), i u pripovetkama balkanskih naroda, Grka (upor. još borbu između Menelaja i Proteja, Hom. Od., 4, 454, idd), Arnauta, Rumuna, Bugara (Bolte—Polivka, 2, 63 id). Fon der Lajen (1. s.) kaže da je taj motiv naročito dobro poznat u turskim pripovetkama.

Taj motiv poznat je i u našoj narodnoj književnosti — to je npr. Vukova pripovetka “Đavo i njegov šegrt“ (Vuk, 6), koja ima dosta paralela u drugim zbornicima srpskih pripovedaka (v. Bolte—Polivka, 2, 64).

Motiv se sastoji u ovome. Dva čarobnika, najčešće dva konkurenta, ili učitelj i đak, vode borbu na život i smrt: jedan se pretvori npr. (kao što je u Vukovoj pripovetki) u goluba, drugi u kopca, koji goluba pojuri; onda se onaj prvi pretvori u prsten na ruci careve kćeri; careva kći baci prsten na zemlju, prsten se pretvori u sitnu proju, od koje se jedno zrno otkotrlja pod carevu čizmu; sad se onaj drugi čarobnik pretvori u petla i počne jesti sitnu proju, najzad se iz onog zrna pod carevom čizmom stvori mačak i udavi petla.

Po ovakvom šablonu dešavaju se metamorfoze i vodi se borba u svima pripovetkama iz ove grupe. U borbi, koja se razvija vrlo brzo, imaće više izgleda na uspeh onaj koji sam uzme inicijativu i koji izabere bolje oružje, to jest koji na sebe uzme zgodniji oblik, Najzgodniji oblik za Turčina očevidno je zmijski oblik; on je u njemu kod svoje kuće, i demonska snaga koja je u zmiji ostaje mu sada na raspoloženju u svoj celokupnosti. Sekula, da bi oduzeo protivniku ovo preimućstvo, kako je već sam imao inicijativu u borbi, uzeo je na sebe zmijski oblik, iako je znao kako je to opasno.

Drugo objašnjenje zbog čega je Sekula uzeo na sebe zmijski oblik — moglo bi biti ovo.

Sekula je, prema narodnoj tradiciji, bio zmaj, kao i mnogi drugi epski junaci (v. gore, upor. još i Nodilo, Religija Srba i Hrvata, Rad, 89, 1888, 175. Za Sekulu vidi još naročito podatak u T. Maretića, Naša narodna epika, 166). Zmaj kao takav, nesumnjivo, ima izvesnu srodnost sa zmijom, za šta govori već i sama etimologija njegovog imena.
Zmajevi se “najčešće… pojavljuju u vidu krilate ognjevite zmije, a kad idu pred oblake da se biju s alama, onda su kao orlovi ili druga koja tica…“ kaže sasvim tačno (upor. S. Troj. u SEZ, 17, 154 idd) o zmajevima A. Vasiljević u BV, 9, 1894, 183 (kao verovanje iz Svrljiga).
Pri svem tom, zmaj je nasuprot sličnim mitskim bićima, kakva su aždaja i ala, vrlo blizak čovečjem obliku“.
….Zmaj, dakle, može uzeti na sebe oblik zmije. Za Sekulu smo videli da je zmaj, i zato se i na taj način može objasniti njegov zmijski oblik u avanturi sa turskim carem.

Koje je od ova dva objašnjenja tačno? Istina će, verovatno, biti na sredini. Narodnom pevaču bio je poznat motiv o dvoboju između dva čarobnika (i to mu je bila polazna tačka), a Sekula, baš zato što je imao zmajske osobine, pokazao se kao vrlo podesna ličnost da se za njega veže ceo događaj.

Заја и његови синови

Једном давно, крену преко Дунава Заја са пет синова: Негом, Гургом, Пиргом, Нисом и Леском и настани се на ушћу Црне реке у Тимок. Како беше радишан и частан, живљаше у изобиљу и весељу.
Но, момци му стасаше и крв им се узмути да освоје нове просторе и запуте се у незнана места па му рекоше:

„Оче, морамо у друге крајеве“.
Он их је молио и световао да се не мичу из долине питоме и родне, ал’ узалуд. Запуте се браћа свак на своју страну.

Нега се спусти низ Тимок у широку равницу и ту се насели. Од њега се умножи велико потомство: све јунаци, јер се не бојаху воде..Место се по претку назва Неготин.

Гурга настави уз реку, па на саставу Сврљишког и Трговишког Тимока заснује град Гургусовац (данашњи Књажевац). Он беше мудар, и потомци се дадоше на оца.

Пирга продужи уз Трговишки Тимок, превали гору Коренатац и сиђе на Нишаву. Тамо где се устави постане насеље Пирот.
Пошто се много мучио преко планине, и пород му се много злопатио.

Ниса прегази Тресибабу и Грамаду, те на ушћу Нишаве у Јужну МОраву, утемељи царски град Ниш.

Леса оде најдаље, све до ушћа Ветернице у Јужну МОраву; ту никне насеље Лесковац. На гласу вретенар, и његови потомци посташе умешни мајстори и трговци.

Заја поживе на своме; место по њему добије име Зајечар. Пород му се увећа и уметне на родитеља: сви беху вредни и ваљани.

(„Легенде из наших крајева“, Београд, 1985., испричао учитељ из Обреновца)

Тимочка долина

Тимок код Гамзиграда, у бањи

Тимок у Зајечару, плажа

Црни Тимок

Karte

Sa obeleženim objektima i lokacijama iz rimskog perioda:


Чаробњак на Ртањ планини

Бајка о постанку Ртња

//www.poslovni-imenik.co.yu/turizam/banje/rtanj.jpg” cannot be displayed, because it contains errors.
Некада давно, још пре сто пута сто година и више него што има најстарији човек који живи испод Ртња и зна ову причу, Ртањ није био планина, на његовом врху није био отвор бездана, а испод њега није био извор Мировске реке.

Била је ту пространа зелена и питома долина у којој се уздизао тврди дворац једног чаробњака који је чувао сву околину и делио људима, како су кад заслужили- некад добро, некад зло.као што је дворац делио златну долину на два дела.

Највиша кула овог дворца била је висока баш толико колико је данас висок Ртањ. У том дворцу чаробњак је чувао своје огромно благо. Тамо никада нико није ушао , а огромно богатство је било стална тема разговора међу народом. Људи су желели да се дочепају тог блага, али нису знали како. Најупорнији су почели да се ссастају, мисле и домишљају, али никако да смисле добар план.

Једног дана дође нека старица и кад чу шта би људи желели , представи им се као Сунчева и Месечева мајка, откри да се тај чаробњак никад није покоравао њеној вољи и да је врло расположена да свргне чаробњака.. те ће помоћи људима да дођу до блага.

Старица обећа да ће омађијати чаробњака љубавним травкама, толико да ће он потражити девојку међу људима ..Кад се то деси, људи треба да му предају најлепшу девојку са околних зелених поља..Најлепшу и најлукавију.

И заиста, после неког времена, чаробњак затражи од људи најлепшу девојку да му буде дружбеница и улепша усамљене чаробњачке дане. Људи му одведоше изузетно лепу девојку, кћер зле и опаке вештице. И тако њена нога би прва која је , од њудских, крочила преко прага дворца чија је свака одаја била препуна злата и драгуља.

Девојка је живела у изобиљу у дворцу чаробњака, али је стално покушавала да сазна тајну и успе да поткраде злато и преда људима. Чаробњак јој објасни једног дана, као тајну о којој мора да ћути, да ће дворац букнути и изгорети у пламену ако се иједан златник изнесе преко прага, и да ће се из подрума дворца ослободити заптивена зла река..Сада та река служи чаробњаку да из ње добија сребрне рибице, ишаране црвеним коралима и црним алемом.

У девојци проради мајчина крв, и незадовољна што план никада неће успети.. она реши да напакости чаробњаку..Кад већ не може да се докопа блага, уништиће га..Једног дана, док је била сама у дворцу, она узе шаку златника, понесе их и баци преко прага .

Истог трена,кад су златници додирнули тло земље, дворац захвати ватра..Злато поче да се топи и затапа врат и прозоре дворца, да се слива низ куле и ускоро је дворац изгледао као глатка усијана купа на чијем је врху остала рупа, одале је куљао густ дим и пепео затрпавајући целу зелену долину.

Зла река проби своје окове, подстакнута врелином, а њене воде почеше да стварају тврдину од злата, претварајући га у тврди камен. Сребрне рибице, ишаране црвеним коралима и црним алемом, преживеше у језерцету које се оформило у дну окамењеног некадашњег дворца.

———

//www.koliba-grza.co.yu/Slike/Galerija/Rtanj.jpg” cannot be displayed, because it contains errors.По причи коју је Полексија Радосављевић (1896) из Бољевца запамтила из давнина, забележелила Душанка Радoсављевић, а први пут штампана у „Развитку“ , бр.6 из 1961, стр. 44 и 45.

« Older entries